Iako je i sama imala predrasude, Diana Vlatković je suši zavoljela odavno, praktično na prvi zalogaj. Prije godinu dana je odlučila da Trebinju ponudi ovu egzotičnu hranu, a sada već ima i stalne mušterije. 

Pauzu zbog proširenja porodice privodi kraju i sa novim idejama planira da ljubav prema ovoj egzotičnoj, ukusnoj i zdravoj hrani dijeli sa svojim sugrađanima.

Kada je pre šest godina ljubav iz Ukrajine dovela u Trebinje, Diani Vlatković je, osim prijatelja i rodbine, nedostajala i omiljena hrana. Na vrhu njene liste, bez konkurencije je suši.

“Suši sam zavoljela davno, mada sam i sama imala predrasude. Ali, kad sam ga prvi put probala, taj ukus sam zavoljela zauvek”, objašnjava Diana koja već šest godina živi u Trebinju. Kaže da nije bilo pretjerano teško da savlada jezik s’ obzirom da su ukrajinski i ruski slični srpskom. A slični su i mentaliteti, pa se lako uklopila u novu sredinu.

Na početku sam pravila za sebe, improvizovala, od sastojaka koje sam mogla da pronađem. Onda je suprug koji ima piceriju, predložio da ponudimo suši i drugim ljudima”, kaže Diana 

Tada smo intenzivnije počeli da tragamo za sastojcima i uvidjeli da to uopšte nije lako. U Trebinju je bilo nemoguće pronaći posebnu rižu za suši, pa i svežu ribu. Uspjeli smo da se povežemo sa snabdjevačima iz Hrvatske koji nam dovoze tunu i losos, a rižu nabavljamo iz Srbije”.

Ukusne zalogaje dostavlja uz pomoć supruga ili ih isporučuju u porodičnoj piceriji u užem gradskom jezgru.

Suši se u skorije vrijeme ipak neće naći na meniju trebinjskih restorana jer ne može dugo da se čuva:
Čim napravim, odmah isporučujemo na adresu jer mora da se jede istog dana. I zbog sastojaka i zbog ukusa, mora biti svjež.”, naglašava Diana. 

 “Uživam da pravim suši koji se, kako kažu Japanci, prvo jede očima. Ovjde ljudi više vole meso i tradicionalni način ishrane. No, ja želim da im ponudim nešto novo.”, priča Diana i dodaje da joj ambicija nije da zaradi, pošto suši, zbog sastojaka i priloga, nije jeftin. Ipak, polako pridobija mušterije koji se najčešće odlučuju za rolnice sa lososom i tunom.

“Ponudu proširujemo rolnicama bez riže, samo riba i povrće umotani u rižin papir”, dodaje Diana kojoj je želja da u budućnosti otvori restoran azijske kuhinje. S obzirom da Trebinje postaje sve privlačnije i za turiste iz sveta, velika je šansa da će u skoroj budućnosti neophodan u gastronomskoj ponudi grada na Trebišnjici.

Projekat Priče sa granice je implementiran zahvaljujući podršci programa Bosnia and Herzegovina Resilience Initiative (BHRI), koji sprovodi Međunarodna organizacija za migracije (IOM), uz finansijsku podršku Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID).